УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

среда, 21. септембар 2016.

Velimir Abramović - Matematika vremena - Novi Sad 2016.



Predavanje na Fakultetu tehničkih nauka 1.6.2016. u Novom Sadu
Објављено је 19.09.2016.

уторак, 23. август 2016.

Pearl Weighing 75 Pounds in Philippines Could be Biggest Ever Found - највећи бисер икад нађен

 Рибар, чији идентитет није познат јавности, пронашао је код острва Палаван пре 10 година бисер тежак чак 34 килограма. - Он није могао ни да претпостави да би драгуљ могао да вреди читавих 100 милиона долара и чувао га је "за срећу" у својој дрвеној кући. У његовој кући је раније ове године избио пожар, па је морао да се исели и однесе све ствари из куће. Рибар је однео џиновски бисер туристичкој службеници у месту Пуерто Принсеска, која се испрва забезекнула а потом и потврдила да је реч о бисеру пронађеном у гигантској шкољки. Бисер је широк невероватних 30,5 центиметара и дугачак 67 центиметара, па у поређењу с њим до сада највећи "Алахов бисер", тежак "тек" 6,4 килограма и вредан "само" 35 милиона долара, личи на патуљка.  "Рибар је бацио сидро, које се заглавило током олује. Видео је да је сидро под шкољком и заронио да би га извадио, а са собом је понео и шкољку. То је било пре 10 година", рекла је туристичка службеница Ејлин Синтија Амурао. Она је навела да рибар није знао колико је његов проналазак вредан и чувао је џиновски бисер у кући "за срећу".
"Згранули смо се када га је донео. Сада нам је потребна помоћ стручњака за драго камење за потпуну потврду и процену. Чекамо потврду из Института за драго камење и од међународних стручњака, али верујемо да ће Пуерто Принсеска добити престижну титулу и постати рекордер због највећег природног бисера извађеног из гигантске шкољке", рекла је Амурао.
Она је навела да ће бисер чувати на Филипинима и изразила наду да ће он привући још више туриста у то место. Бисер је данас изложен јавности. Досадашњи рекорд држао је "Алахов бисер", познато и као "Лао Це бисер", извађен давне 1934. године, такође код острва Палаван. Тај бисер је изложен у Њујорку као део Риплијеве поставке "Веровали или не". = преузето

ИСТО ТО, АЛИ МАЛО ДРУГАЧИЈЕ / Бела Тукадруз


ИСТО ТО, АЛИ МАЛО ДРУГАЧИЈЕ


11
То је слика истинског мрачног Лавиринта
са љубавним гнездом, у средишту,
где црна учитељица набрекле вулве, мами минотаура.
То је оргија у коју се укључују
сви који би да преотму суморан простор,
собицу на крају степеништа
налик на затворску ћелију.
Ветру је додељена улога лепеза
огромних, невидљивих.
Није тешко одрешити снове
братовљеве, очеве, мајчине.
Мртви навраћају у наш дом ноћу и понекада су неизбежни.
То је љубав којој је у мрачној празнини досадно,
па куцка о чаше, о екран телевизора, о прозорско окно.
Може ли то чути и осетити онај
ко у себи не носи бесмртну душу?
Лепезе огромне као напета једра
стварају вртлоге врелог ваздуха,
који ломата врхове јела.
Лепезе лепршају и стварају вртлоге.
Вртлог има облик левка,
левком дух силази
у лавиринт и снове...

12
Један круг се затвара,
други круг се отвара.
(Мртва врана покрај пута, у прашини.)
Илузија је неопходна и благотворна.
Као бистра, брза вода, у којој се види
сваки камен, и рибице. И белоушка,
што вијугајући мили према другој обали
и шибљу.
Та вода провидна, текућа, и сваки тај
камен у води пресвучен зеленом скрамом,
пут су којим путује летња светлост,
ту је рођена Вечност, ту одњихана –
свака илузија је ту сувишна и отровна...

13
Други круг се затвара,
трећи круг се отвара.
Трећи врата отвара,
дим дувански бледоплав
(као избледела боја врата),
лети према врту еденском.
У соби никог нема:
соба је пропушила!
Ствари су проговориле:
зелена мастионица,
камен у облику стопала,
пањ –  печурка,
троножац,
катраница,
дарак,
краљица пећи,
жбан,
дрвени застург,**
чамов стари сто,
гитара са две жице,
балалајка са три,
флаше са млевеним парадајсом,
празне тегле...
Чудо се догодило: соба је пропушила,
ствари су проговориле!
Пасуљ у џаковима од хартије,
гајтани,
каишеви,
семе бундева у мрежастим врећама...
Соба слуша ту расправу ствари
и пуши невидљиву цигарету...

14
БОЖЕ, учини немогуће
и прослави име своје!
Кућа чека у жбуњу дивљих ружа свога Домаћина. Свако село,
 заселак,
селиште, варош и градови. Чека у жбуњу, у корову, усред мртвих
коприва, сунчајући се на слаповима хмеља.
Лето са пљусковима обукло је у красоту долине и равни, падине
брегова, стрме стране и усеке шумских потока, напуштене
 салаше низ
Дунав од Новог Сада до Карловаца, од Београда, Гроцке,
 Смедерева
до Великог Градишта, Голупца, Кладова Бог је даривао
 непроцењиву
дивоту. Питку воду са Мироча, опојно вино крајинско, ледене
 изворе
из стена ђердапских, чобане који свирају својим стадима и
ћувицима.Чека свака кућа као озебли гуштер сунце које се
рађа.Светлост која ће обасјати овај мрак и отпад, ове што играју на отпаду већ деценијама под покладним маскама.
Путеви су зарасли травом, шуме су прогутале гробља и безбројне
прагове салаша. Кућа чека да кресне огњило о кремен, варницу и
 ватру
која ће запалити огромни отпад, сеоски, градски, свачији
и ничији. Јер
Кућа и све около ње је претворено у највећи отпад на коме буја
 татула
и штирак, бурјан, зова, леска, маховина... Много је неокресаних
 дрвета,
разгранатих. Много је црепова склоних паду... Ко буде запалио
 тај крш
и отпад, уживаће као онај лудак Нерон у пожару Рима...

Боже, учини немогуће и прослави име своје, нек’ лију
пљускови светлости, хиљадугодишњи пљускови!


        = извор: Бела Тукадруз LAS VILAJET (АНОНИМНА ХРОНИКА) : Одабране песме 1993 - 2003. - Београд - Младеновац, 2010. - Библиотека Којекуде, књ. 3.  - стр. 8-11

уторак, 02. август 2016.

БЕЗ потпуног расветљавања напада на немачку амбасаду 2008. године, Србија неће моћи да затвори преговарачко поглавље 23 са Европском унијом!

БЕЗ потпуног расветљавања напада на немачку амбасаду 2008. године, Србија неће моћи да затвори преговарачко поглавље 23 са Европском унијом! На овај услов Берлина подсетио је јуче Гинтер Крихбаум, председник Одбора за европске послове Бундестага, прецизирајући:
- Нећемо толерисати никакве лажне компромисе. Ово је питање владавине права. У резолуцији од 27. јуна 2013. године Бундестаг је утврдио да приступни преговори могу да се закључе само када напад на немачку амбасаду буде у потпуности истражен, а починиоци приведени правди.
Напад на немачку амбасаду, подсетимо, догодио се после митинга "Косово је Србија", а у истрази која се води још траје саслушавање сведока. Тужилаштво је испитало њих скоро стотинак, из целог ланца командовања тог дана, као и комплетан полицијски штаб од двадесетак људи. Међу последњима је своје виђење тог дана испричао доскорашњи директор полиције Милорад Вељовић.
Он је тврдио да је цела полиција, а посебно чланови штаба, тог дана пружила свој максимум како би спречила хаос на улицама престонице. Непрестано су сви били на телефонској вези, а једини проблем у комуникацији појавио се једног тренутка с командом Жандармерије. Из неког разлога телефон генерала Тешића давао је сигнал као да је искључен.
КОБНИХ 20 МИНУТААмеричка и немачка амбасада су двадесетак минута биле без икаквог обезбеђења. Очигледно да је, случајно или не, дошло до несналажења у командном ланцу - наводи сe у извештају Радне групе.
- То је било чудно, јер је на улицама Београда било пуно људи, тензије су биле велике, пошто се осим митинга одржавао и дерби између Звезде и Партизана. Постојали су оперативни подаци о томе да ће се навијачи прикључити демонстрантима - објаснио је Вељовић.
Више јавно тужилаштво у Београду међу првима је испитало четворицу некадашњих високих функционера МУП Србије који су осумњичени за пропусте у ланцу командовања.
То су генерал Младен Курибак, у то време начелник Управе полиције, Боривоје Тешић, бивши командант Жандармерије, Стеван Бјелић, пензионисани начелник ПУ Београд, и Слободан Вуколић, бивши шеф београдске управе полиције.
Берлин: Похапсите нападаче на амбасаду или ништа од Европе

недеља, 17. јул 2016.

Никада више нећу писати о овоме на овакакв начин...






Немам више времена да пишем мемоаре; нека их, заинтересовани, замишљају.Дневнике сам водио деценијама и, по свему судећи, водићу их до краја живота. Достојевски, који је редовно водио свој Дневник писца, знао је у чему је важност вођења дневника.

Мој стварни посед – није стан, кућа, виноград, ливада, салаш, већ – необјављени дневници, бележнице. По томе се разликујем од оца, деде, прадеде – предака. Преци ми беху хајдуци, ратници, сељаци, писари. По једном, зове се пећина изнад Мајданпека, као и опустело угљарско насеље изнад те пећине. Била је и кафана, од које су се видели темељи, у лето 1976. године.

Прадеда Мита беше плав, висок, дугајлија – прегледач бобичавих свиња, „шпекулант“, народни посланик. Погинуо је глупо, данас бисмо рекли у саобраћајној несрећи, почетком јесени 1915. Изазивао је смрт.Деда Станко, у то доба, био је болничар војне болнице, код Ћеле-куле; пустили су га да дође на сахрану , али стигао је неколико дана касније. Такво је време било, такве су везе биле. Био је десна рука и штићеник доктора Владе Станојевића, писца и потоњег генереала, оснивача Српског лекарског друштва. Станко Лукић је наследницима оставио кућу у Мишљеновцу, салаш крај Пека и око 12 хектара имовине.После смрти Станка Лукића дошло је до распада породице и деобе. Једна трећина имања је припала удовици мога покојног деде, која нас је напустила. Друга трећина – мојој сестри од стрица, покојног стрица Животе. Живота је био мобилисан 1944. Године, у истој јединици са својим млађим братом. Причао ми је отац – погинуо је другог дана нашег Св. Аранђела. Деда је дошао у Краљево, где је имао ратне другеове са Солунског фронта, донео је печено прасе, вино и ракију, и добру вест – да се стрицу родила ћерка. Ручали су – позвали су и друге војнике; и онда су Немци однекуд искрсли, наређен је брзи покрет. Деда Станко је питао – Како име да дају ћерки? Али стрица су командири већ гурали... Погинуо је десетак минута касније. Прво је био рањен у кук, запомагао је; неки момак из Мајданпека му је помогао; али Немци су брзо наступали и упуцали их изблиза. Покојном стрицу су на челу урезали и петокраку. Два сата касније, деда Станко се вратио и старијег сина пребацио у воз, и тако га довезао и сахранио у Мишљеновац. Судбина: стриц је сахрањен три дана после рођења своје једине ћерке...

Мене је мајка родила шест година после тога. Млађег брата је донела када сам ја напунио седму годину.

Мој отац је пред рат и за време рата вршио дужност општинског деловође, иако голобрад; после рата, као срески писар, секретар зем. задруге „Златан Пек“, управник погона креча у Каони. Онда је морао да бежи од лоших људи у Београд, где је нашао ново запослење, и најдуже се задржао у фабрици бетона и станова, где је дочекао и пензију. Ја сам основну школу завршио у родном месту, мој млађи брат у Турији. После гимназије, уписао сам Филолошки, а брата су уписали на занат, јер су родитељи мислили да га после завршетка заната и одслужења војног рока ожене. Међутим, испало је другачије. Након што је завршио занат, брат је те године када је добио диплому, побегао у Београд, појавио се у Студентском граду, и постао ми цимер. А убрзо је постао и студент...

Отац је осамдесетих срушио стару шталу и нову је сазидао наш земљак Живота из Дубоког Потока. Десетак година, пре тога, срушили су стару кућу вишњеве боје у којој смо одрастали брат и ја – кућу патосану црвеном циглом, зидану после свршетка Првог светског рата. На истом месту, мајстор Станисав Боркин, даљи рођак, започео је зидање нове куће, коју је Михаило успео уз силне напоре, мобе и кредите, да заврши после десетак година. Од деда Станка је остала само тзв. Велика магаза – Стара кућа, тврдо зидана, дограђивана пред упокојење дедино. Зидали су је мајстоти из мишљеновца, они који су зидали и нашу православну цркву, Пера Далматинац и његови момци. А довршио је мајстор Јанко из Мустапића. Те године је ујак успео да ухвати рукама у свом винограду у Милатковцу два дивља зечића и поклонио ми их је. Чувао сам их у штали са питомим зечевима. Али су ме мајсторски помоћници преварили да их изнесем из штале и поиграм се у другој авлији крај камара са циглом. И колико сам ух пустио, да скакућу, дивљи зечеви су брзо шмугнули кроз ограду, према неким опустелим градинама, и – нема више!

Дакле, прва соба у Великој магази, у којој се чувао мајчин мираз, и слатко од дуња и белих трешања, џакови са шећером. Још као средњешколац, ја сам се током ферија усеио у ту собу, и некако сам је присвојио, као своју собу рођења. Временом сам је претворио у библиотеку (као студент).Ту сам одлагао и чувао своје књиге, часописе... Ово може звучати као тестамент. – Ништа из те собе не сме бити уништено, док не буде прегледано и процењено.

Сећам се времена кад није било папира у селу, па су старци завијали дуван у белу кошуљицу сазрелог клипа кукуруза. Дневнике и бележнице треба чувати, као тапије. И друга документа.

Трба сачувати сбедочанство и о добром и о лошем. Нашао сам,на пример, у књизи Стевана Раичковића (рођени смо на истој обали златне реке) „Велико двориште“ пресован цвет беле лозе (павити) уз кратак запис: „Убрано испод врба Мише Жикићевог“. Заиста, то сам убрао испод старих врба у ливади Мише Жикићевог покрај Пека (близу нашег салаша), као средњешколац. Врба о којима је реч одавно нема, као ни слапова, лијана беле лозе; врбе су посекли, врбе у чијим су се шупљинама легли шарени ћубасти пупавци, павит попалили, као и врежа купина. Јер ливаде су сваког пролећа домаћини требили од жбуња, дивљих ружа, купина, павити; наплава евентуалних поплава...Али, запис је остао.

Успомена је надживела једно лето, једну вечерњу шетњу. Па и Мишу Жикићевог и друге његове укућане. Жикићеве. Ето, у томе је смисао ових бележака.

*



Током дугог зимског распуста 1994. године сређивао сам нашу сеоску породичну библиотеку, бацио поглед и на дневнике и бележнице. Дневнике сам почео да водим као ученик гимназије, увек имам при себи бележницу. Мудар човек записује, а будала памти. Нисам их писао да би их читао, напротив. Када сам због мишева коју годину касније камионом пренео у београдски стан неколико дужних метара свесака разних формата, од уобичајених ђачких свесака, до тврдо укоричених и обимних књига попут књига инвентара, или протокола, бацио сам поглед на све то смештајући у мрак мог поткровља. Нашао сам и неке своје давно започете а недовршене стихове. Невеште, али и нелажне...

Ни те дневнике, ни стихове у њима нисам писао да би их једнога дана објављивао, не. Не знам када ће и да ли ће уопште изаћи и нека моја следећа књига, коју сам наравно написао, ко зна још када; па ако је већ тако, ако је судбина рукописа мојих написаних књига неизвесна, зашто би били објављивани дневници, бележнице, писма? Зар није природније то оставити, за после (после смрти аутора?) издавачима и научницима-лешинарима, стручњацима за измишљање топле воде?

Књиге имају своју историју и предисторију и – као и људи – своју судбину.

Па ипак, шта би било лоше у томе ако би сутра или прекосутра објавио једну књигу изабраних страница из дневника и бележница за живота?

То би била књига, на први поглед, у којој би све било збрда-здола. То би могло да буде и ауторско издање, диктирано оном најједноставнијом ауторском побудом: Оно што могу да урадим сам, не желим да препустим књижевним лешинарима и бедним коментаторима. Мишевима, влаги, ватри и пропадању. Мишеви су ме већ цензурисали, направили су колонију, праву малу фарму пуну гнездашаца од мојих дневника вођених крајем гимназије...Када сам то открио, видео сам да су мишеви радије нападали, гризли и изгризли свеске и књиге штампане на бољем папиру, а не и оне дрвенасте, попут очевог Споменара, који је отац донео из рата, и у који је моја мајка записивале на приличном броју неисписаних страница рецепте за колаче и мустре за везове. То су мишеви прескочили. Тим белешкама, сећањима на оно што су уништили мишеви, могао бих да отпочнем своју Прву књигу објављених дневника и записа. Нису баш све изгризли мишеви, неке корице су прескочили. На корицама једне бележнице вођене 1968. године писало је: Да ли ћу се икада враћати свему овоме? Или ће све остати такво какво је, збрда-здола, несређено, испретурано, као суве травке око начетог пласта у пољу?

Можда би верујем било боље ништа не дирати, да све остане такво, као што су лица Михаила и Наталије Лукић, мога оца и мајке. Мој отац и мајка су – тамо су где су, такви су какви су. ...

* *

Нашао сам ове белешке двадесет и две године доцније. Јула месеца 2016. Страшне речи:
Мој отац и мајка су – тамо су где су, такви су какви су.

На гробљу су. Испод крошње једног разгранатог ораха чије су гране скоро полегле по споменицима и крстачама. Јуче сам ишао и скресао те гране, пазећи да не повредим много орах...

Болести су у нашој породици и фамилији, као уосталом и другим сељачким домаћинствима означавале прекретницу. У болестима препознајем и све друге и самога себе, толико тога у себи. Хватам дизгине туге и цимам, цимам – затежем.



Време никад не стоји, оно стално цури као песак, живот пролази, а оно што сам писао личи на ситно сито за просејавање најситнијег песка, на покушај стварања сведочанства. Некима овај увод може деловати натегнуто, нападно, као опсесија, као узалудан покушај супростављања пропадању, смрти, судбини. (...)


субота, 16. јул 2016.

Детаљи, сређивања....

Синоћ, пре олује, углавном су биле доведене у неки ред све четири собе тзв. Велике магазе, тј. документационог центра, коју су подигли пред Други светски рат, а после краја Другог светског рата и надоградили наш покојни деда Станко и отац Михаило. То је зграда сазидана од тврдог материјала за потребе једног сеоског газдинства, али је, ево, временом, добила нову друкчију намену.
Велика магаза ових јулских дана, снимак "Заветина"
Соба рођења, снимљено ових дана. Поглед кроз врата...

...
Исто, прва соба, али из другог угла. Сва прва издања књига Браће Лукић...

..
М. Лукић, у првој соби Библиотеке, или соби рођења...

..
Још има простора за књиге, које треба чувати овде...

..
Друга соба,или одељење Периодике, Рукописа - наравно сачуваних Браће Лукић, али и сарадника "Заветина"

..
Исто, друга соба, у којој је остављено места за рукописе које треба овде донети и чувати...
...
исто, друга соба, из другог угла

..
друга соба, звана још и соба Душе, из другог угла

..
Шупа и степениште, улаз у трећу и четврту собу Библиотеке  "Заветина"


..
Трећа соба, део библиотеке

..
исто трећа соба, део библиотеке

..
Четврта соба библиотеке

..
Четврта соба, исто, из другог угла

..
четврта соба, из другог угла

..
стари орман, преко 120 година... 

..
Четврта соба, исто...

..
Овде је Лукић почињао да пише, пре пола века, прве своје саставе...

..
Део керамике сакупљен на потесу Крмиковац, старо селиште (Неолит)

.
...Моје памћење - памћење мојих ребара, колена, рамена, предочаваше ми редом више соба у Великој магази - магази мојих предака, блиских, у некима сам од тих соба и спавао, у младости, док су се око мене зидови шћућурили у тами, повремено је нека грана споља покушавача да се очеше о зид, као крава репом. И још пре него што би моја мисао, оклевајући на прагу времена и облика, повезујући најразличитије ствари, идентификовала Велику магазу, моје би се тело - за сваку од соба сећало врсте кревета, облика и места улазних врата, прозора, веранде, а уједно и гроздова процветалих глицинија изнад веранде, или јоргована испод прозора, и помисли које су ми навирале док сам тонуо у сан, понекад су се враћале и пшосле буђења. Моја утрнула десна рука, замишљала је , на пример, да сам заспао на оном кревету, у коме је сада Периодика и збирка Необјављених рукописа, "Гле заспао сам, премда моја мајка није дошла да ме поздрави, помилује....Моја утрнула десна рука на којој сам лежао, тај верни чувар прошлости моју мој дух изгледа никада неће моћи да заборави, подсећала ме на лампу, сличну оној коју је сликала М. Павловић Барили, или на једну другу, крај које је писао своја сећања, свој мемоар један од мојих покојних рођака, писара, претходника. Понекада би искрснула и успомена и неког другог положаја мог тела; испунила би ме вртоглава и побркана сећања која нису трајала никад дуже од неколико секунди. Беше језе уи краткотрајној неизвесности о месту где се налазим. Знам да ме је та краткотрајна неизвесност обузимала најчешће у дому мога ујака, у оној соби где је била смештена столарска радионица, библиотека, кафез са припитомљеним гугуткама. Понекад сам и тамо спавао. Сећајући се, ја сам наново угледао сад једну, сад другу собу ујкиног дома у којима сам спавао повремено током детињства, и временом сам се за дугих маштања, сећао редом свих соба ујкиног дома. ...
   Ноје памћење је као извор реке, која андолази из неке мрачне и огромне пећине...


понедељак, 07. март 2016.

Црква Светог Илије у Подујеву самује...

ЦРКВА Светог Илије у Подујеву, више пута паљена и скрнављена али и обнављана, постала је симбол страдања, обнове, али и тужне судбине Срба. И док је снимак ове светиње, на ком током мартовског погрома албански младић ломио крст обишао читав свет, последњих неколико месеци Косовом бруји вест да је двадесетседмогодишњи Адем Курти, који је поломио крст на цркви, преминуо у највећим мукама.
- Иако је Курти крајем претходне године преминуо у приштинској болници, од рака плућа, не само албански медији, већ и Албанци у подујевској општини данима причају о томе, пошто су и они уверени да га је стигла Божја казна. Јер, осим што су Цркву Светог Илије запалили и оскрнавили 1999. године, пошто више није било Срба у Подујеву, током мартовског погрома Албанци су се поново окомили на цркву и околно српско гробље - појашњава Обрен Анђелковић, председник Првременог органа општине Подујево.
Подсећа да је разуларена маса Албанаца окупљених испред цркве, марта 2004. године, скандирала рушитељу који се попео на црквени кров где се обрушио на крст. С друге стране, представници Срба из подујевске општине верују да је Куртијева смрт уплашила не само његове суграђане већ и Албанце широм Космета који су рушили и скрнавили српске храмове. Јер, иако је после мартовског погрома обновљен, овај храм се нашао на мети напада и 2006. године, када су Албанци из околних кућа поломили врата и прозоре. Ову цркву годинама готово нико не посећује.
- Већ пет месеци сам овде и ви сте први који су дошли у посету - каже нам албански полицајац који после дужег седења на гвозденој улазној капији излази из импровизоване полицијске кућице смештене у црквеном дворшту.
- И околно српско гробље је у јадном стању, споменици су поломљени и разваљени.


БЕЗ СРПСКИХ ДУША
Осим самог Подујева, без Срба су остала и готово сва села села у овој општини, док неколико српских душа живи једино у Медраговцу, селу на административној линији, односно на граници са куршумлијском и општином Медвеђа. Пошто су им куће на самој међи, косовска полиција их је претходних година безброј пута кажњавала због наводних илегалних прелазака административне линије јер у овом селу не постоји званичан административни прелаз по косовском систему.
Светињу нема ко да посети